Nervoza!

Malo me uvatila. Valjda zbog rukometa, usput BRAVO DEČKI, pa san u iščekivanju utakmice brljavija nešto... i nekako mi je najdraže kad neman pojma ni di, ni kako, ni zašto, uzimam olovku u ruke. Nisan više nervozan ali mi je pomalo muka... valjda od ovog alkoholnog markera kojim sam sve ovo zacrnija. Da nije prisušija, postojala je opasnost da od svega ostane samo jedna crna mrlja A4 formata. U finalu smo! Živili!

Svi smo mi... Zagor...

... ako je suditi po broju prodanih primjeraka na kioscima. Zagor ovaj, onaj, u ovakvom uvezu, u onakvom uvezu, u boji, bez boje... s vezom, bez veze...

Mogli bi eventualno biti još jedino Alan Ford, opet iz istog razloga a upravo ova dva stripa održavaju strip na kioscima. Naime, nedavno sam izjavija kako je strip klinički mrtav i na aparatima ali mi to ne želimo priznati. Opstaje samo zahvaljujući dobroj prodaji, gore spomenute gospode, koja financira još nekoliko nerentabilnih izdanja. Ne čitam ni jedan ni drugi. Čak sam sasvim siguran da sam među ritkima koji ne čitaju AF. Nikad mi nije bija nešto. U početku grafički savršen ali takav spoj humora i crteža mi nije bija primamljiv. Valjda je razlog tome rano otkrivanje BD produkcije koja me fascinira i danas.

Ali vraćam se na početak... da svi smo mi Zagor... pa i ja, ako to pomaže opstanaku stripa na kioscima i ako mi to pruža bar na trenutak onaj stari, dobri osjećaj kad pri kupovini najprije pomirišeš strip a onda sljedi sve ostalo. Bizarno zar ne... kao i sam strip...

Jahorina

A skijalo se... nije da nije. Unatoč bolesti i fibri. Ovogodišnje okupljanje na Jahorini pratija je niz nesretnih okolnosti. Kao u stripovima, nesretne okolnosti su nas pratile u stopu. Od pokušaja krađe auta u Sarajevu, uz popriličnu štetu do kvara na drugom autu uz, opet, popriličnu štetu. Od krađe mobitela do loma noge jednog od članova ekspedicije. Od misterioznih bolesti do manje misterioznih modrica. Ipak... sve je lakše podnošljivo uz opičenu ekipu i prekrasnu Jahorinu. Bar nalazimo utjehu da smo se ipak uspili spustit sa žice koja je, samo par trenutaka kasnije, zaštopala. Mogli smo biti "ptice na žici"... još i to. Unatoč svemu... We'll Be Back!!! Reka bi Švarci ;o)

PS

Ova zadnja... slikano samo par trenutaka nakon što sam kao nevini statista doživija bliski susret sa ramenom nepažljivog skijaša. Izbilo me iz pancerica a sunčane naočale ostale bez stakala. Kasnije čujem da su i na dnu staze čuli krik "Miči se! Ne znam stati!" a da je i bilo još oborenih "čunjeva".

Nije da sam danas puno bolji ali sjećam se da sam se zaustavljao na borovima a ne na nevinim ljudima... uz par sitnih incidenata ;o)

PSS

Od sutra se vraćamo stripovima... opet ;o)